Спомену својега оца

 

За вријеме моје владе

часовима преотетим,
сабрало се то пјесама
сјенци оца да посветим.

Он најпрви мене учи
да познајем "аз" и "буки",
све што знадем и имадем
све његовој хвала руки!

Он, сузама на очима,
причао ми што је било;
заклео ме да послужим
из свег срца Српство мило.

Аманет ми преда свети
непомирљив да останем;
да за народ све жртвујем,
да се никад не препанем.

"Буди јунак, јунаци ће
уз раме ти вазда бити;
погинеш ли, јунаку ће
на гроб виле в'јенце вити.

А и тако живот кратки
са мало нас нешто вара; -
част, поштење и прегнуће
бољи нам св'јет отвара."

Овако ми мили отац
у мукама говорише,
кад се с душом од свијета
и од мене дијељаше ...

О блажена сјенко мила,
у покоју буди светом.
Увијек ћу бит' проникнут
твојом вољом и завјетом!