Make your own free website on Tripod.com

ПОСВЕТА МУШКОЈ МЛАДЕЖИ ЦРНОГОРСКОЈ

Ја младежи црногорској
посвећујем кола ова
гдје укратко такох чине
дједова јој витезова:

да их пјева - остави
нека нова мека кола
што нијесу за јунака.
за горштака и сокола

Она кола, дјецо драга
ни још данас не ваљају.
нако кобно да вам чувство
са њежношћу раздражају.

Од „Јабуко зеленико",
ил' „Твоје ме косе носе",
млаки звуци тешко души
вајду какву да доносе.

Па те жице удесиват'
на гусле вам јаворове
грехота је - него појте
за горске нам соколове!

У нас, дјецо, љубав славом
кад у свези не би била,
њежна страст би страст јунаштва
као море угушила.

Знајте... дична Црногорка,
обдарена душом јаком -
да ње љубав, њене мисли
теже само за јунаком.


ЊЕГУШКО И ЦЕТИЊСКО КОЛО

Вјера, пјесма и слобода
свјетила су наша била
откад нам се под Ловћеном
лоза страшна подњивила.

Сва знамења испод Шаре,
сва знамења и светиње
скупљена су под Ловћеном
међу нама на Цетиње.

Вјерну руку руци вјерној
браће свуд смо пруживали .
што су смртни дати могли
и ми роду - све смо дали.

Око нас се сакупљаше
прогоњени неправицом;
лијепо нам име даше -
братском својом узданицом.

А били смо и бићемо
вазда смјели храниоци
преданија стародавних
и слободе браниоци.

Цетињани и Његуши
језгра овој земљи биће;
за слободу страдаоца
вазда братски загрлиће.

Ми нећемо помињати
од јунака име које,
што над облак у блаженство
више овог кола стоје.

Што бисмо их ријеђали?
Сваки нам је добар био;
за род муке ко издржи,
до неба се узвисио.


ЦУЦКО И ЋЕКЛИЋКО КОЛО

Двоје Цуца и Ћеклићи
у једно су коло били
заједно су ратовали,
заједно се прославили.

Играли смо наше коло
и пред Будвом и на Врмац,
па смо друго опет вили
и у Дугу и на Крстац

Најпрви је Марков Барјак
на Ковчегу излетио
па се Ћоко оштрим ножем
са Селимом-пашом срио;

а смрт кад смо презирали
и јуначке наше ране
из шарпеља воде писмо
са Неретве и Бојане.

Опет ћемо прегазити
тих ријека модре вале,
па да би нам са рамена
главе свијем попадале.

А бити ће барјактара
као Марка и Ђукана,
и ђетића да се славе
са побједа и мегдана.

Унук ће се у унука
кнеза Бајка уметати,
а нож ће се Мало-Цуца
ка' Роганов ханџар сјати.


ЧЕВСКО И БЈЕЛИЧКО КОЛО

Ми у коло ухваћени
унуци смо страшног паса,
што крв никад не поштеђе
ради милог рода спаса.

Хранили смо пет вјекова
гавранове и вукове.
а светили до дна Босне
Јадну браћу у окове.

Све лијепе наше главе
падале су без жалости
а око нас стрепило се
с наше смјеле охолости.

Палили су седам пута,
и горјели у пећине:
подносили без лелека
све ударце зле судбине.

Ослонац смо јаки били
наше земље господара:
славу смо им уздизали
на врхове од ханџара.

Суд Лазарев кад би сио
да јуначка дјела суди,
ил' Обилић из вјечнога
сана да се сад пробуди,

не би наша' да нас ико
у јунаштву прећерао,
нити више на олтару
домовини жртва дао.

С тога суда не би доша'
сјајнијега нико лица
од нашега смјелог јата,
од Чевљана и Бјелица.


ПЈЕШИВАЧКО КОЛО

Од Будоша до Острога
дани су нам освитали,
Гори Црној караулу
Пјешивци су ту држали;

вјерна стража земљи били,
а заплеће Брђаније;
са сјевера се Брђанин се
од душмана боја' није.

већ ако би прекрочио
преко мртвог нашег трупа
као што је Планиницом.
прекракао два-три пута.

С градом смо се никшићкијем
без прекида крвавили,
и у поље и у горе
с успјехом се с њима били,

Од Стубице и Повије
дизале се наше чете
да за плијен - плијен врате,
или братске главе свете.

А Мркоја сердара смо
оставили на Морачу,
када војска Делибаше
подави се низ Рзачу.

Па у доба најновија
барјак наш je лепршао
свуд с поносом - кад се барјак
Господарев развијао.

ГРАХОВСКО КОЛО

На тромеђи, на погону
племе нам се намјерило;
зло свакоје нас дохваћа
и на нас се окомило.

Војасака падалиште
Грахово је било наше:
крст и мјесец на лицу му
зеленом се завађаше.

Ка' Косово. орошено
крвљу девет .Југовића
Грахово се натопило
крвљу - десет Петровића.

Муке, патње, погибије
од земана Али-паше
неуморно - а упорно
светиле су руке наше.

Ма Граховац све заврши,
наш Граховац, чудо ново;
он освети зло и покор,
што се случи на Косово.



БАЊАНСКО КОЛО

И требињски и гатачки
и никшићки јарамази,
док су били разуздани
у дивљојзи њиној снази,

газили су наше племе,
отимали и харали;
што им треба, што су хтјели,
све су од нас узимали.

То толико Тупањани
с урођеном упорности
стављаше се често пута
супроћ дивљој њиној злости.

Па насташе два витеза:
син Васиљев, Јован соко,
и из села Миљанића
силни јунак, сердар Ђоко;

два Спасоја, Вуко Шкрљов,
млади Максим и Благоје,
Ћетко Пејов понајвеће
откинуо глава што је –

оснажише бањско племе,
мах сломише зулумћара,
а у помоћ покликоше
црногорског господара...

Од тада смо пропјевали,
не би на нас нападаја:
Једна миса' с Црном Гором,
и душу нам с њоме спаја,

те смо били учасници
одсуднога оног дана
дан двобоја књажевога;
на Вучји до и султана.


ЗАГАРАЧКО И КОМАНСКО КОЛО

Тешко ли је некад било
пасти овце до Лужнице,
наочиглед тврдог Спужа
и крваве Подгорице!

И ширит' се по Сађавцу
и косити до Прасквице;
ловит' утве, ловит' рибу
у вирове Црковнице!

Мићуновић најпрви је
низ Једноше најавио
и колибу прву он је
при Сађавцу оградио,

те уз њега започеше
споредоват' Загарчани,
и до врха Зеленике
овце пасти и Комани.

Иза тога наста Рамо,
наста Кујо и Илија,
наста Симо, наста Бошко
и Матијаш, љута змија:

да два града затварају,
у Коловоз чекајући
и уздигну два племена
свуд јуначки војујући


БЈЕЛОПАВЛИЋКО КОЛО

Нек свак ради што умије!...
Ми Брђани умијемо,
као ико - гором, пољем,
да јуначки бој бијемо.

Од Бијелог нашег Павла,
дукађинског војеводе,
пружали смо вазда руке
пут огњишта од слободе.

А њих нам је прихватио
црногорски Петар свети,
те од силе Бушатлиј'не
могасмо се њим отети.

Слава, слава светом Петру!
Хвала нашим ђедовима!
Као ико Брђанин се
похвалити су што има!

Петар, Јово, Ђукан, Бајо
и Радоје, соко сиви -
и Нешкова храброст Вула.
у срца нам вјерна живи.

Игуман је Јосиф био
на глас испа' једног маха
с јунацима - синовцима
без порока и без страха.

А Фундина стрмна неће
ни Борова дати Глава,
да се икад вражегрмска
забораву преда слава.

Битке двије под крваво
наше село Мартиниће
душевно ће за унуке
останути вазда пиће

У наш свети Острог стоје
записане наше муке
и побједе уграбљене
ка' с Каркове она Луке;

па бојеви с Арбанијом
испод Спужа сваког дана
и другијех још хиљаду
и чудеса и мегдана.

С Лесендром ће и Врањином
везати се глас Брђана,
и причати смјелост њина
из мучнијех оних дана.

ма главице студеничке
и стравична Волујица
за оружје Брђаније
остануће перјаница.


БРАТОНОЖИЋКО КОЛО

Као да смо у средини
Африке се жарке скрили,
затворени у планине
до скоро смо овдје били.

А без поља. ни живљења,
нити суда. ни пазара.
клањали се светој вјери.
а у жељи свих добара.

Ама горско самовољство
тјешило нас у невољу
па смо судбу цијенили
да је други нема бољу.

Бивали смо у поклаће
скоро сваким наоколо;
на Пелев се Бријег слети,
па заврзи ондје коло

и вијећај што ће бити
под гријућим сунцем неба;
гдје предстоји што чинити,
и осветит' кога треба.

Па већ пошто ка Цетињу
отворисмо пут најпречи.
на Пелеву опет Бр'јегу
гусала нам сад глас јечи.

Уз те гусле помињемо
братоношке племенике
и бојеве и мегдане
и главаре и војнике...

Хелм, Горевић н Јеленак,
и Бар док је и Полимње
спомени су наше славе,
да нам име напомиње.

Мурат Симов и Перута,
и Радоје и Мушика,
и Вукова оба сина
надражују глас пјесника

и низ дуги витезова
уз Вуксана капетана,
уз Ненада и уз Бешу,
лијепога нашег бана.

А за храброст Лутоваца.
јунаштву им барјактара
би гудало с удивљењем
стало само у гуслара.


ПИПЕРСКО КОЛО

О танкоме брашњенику
стизао је Пипер свуда
да одржи српско име
чинио је јадан чуда.

На зло мјесто десио се
мучни су му текли дани
го и гладан трчао је.
да отимље и да брани.

Сада зажме и јуриши
посред града Подгорице
сад полети да никшићке
Турке тјера с Лукавице

Наклања се над Дробњаком
а питомој Жупи грози
с Ровчанима живио је
због Трмања у неслози.

С Брђанином и са Кучем
владао се свакојако:
да им жао не учини,
чувао се тако - тако.

Ема кад им мука дође
као вуче кидисаће -
за Брђане и за Куче
кап потоњу крви даће.

Крене ли се с барјацима
наша војска из дубине:
немогуће док учини -
неће Пипер да почине.

На Рогаме сестричића
султанова ено хвата,
на Вучји до Осман-паши
веже појас око врата.


КУЧКО КОЛО

Срџба Куча велика је
на нашега Кома виле
што им руке умјетнице'
још нијесу в'јенац свиле.

да крунишу сјајна чела .
племена нам прегаоца
но ту дужност остављају
на нашега владаоца.

Ах, милосни књаз Никола,
свијетлог ти твога скута
не дај твојим јунацима
да умиру по два пута

Из гомиле од костура:
исправи нам ђекојега.
или с реда - како хоћеш
ти познајеш свакојега!

Знаш их дивно - за част земље
и за твоју, књаже, паше
благодарне твоје сузе
свакојега окупаше.

Исправи нам мало Рада
да га жељно загрлимо
и витешке по прсима
да му ране изљубимо!

Кажи Мику и Мушики:
Велишин их нож освети,
а Новаку нека мирно
у свој покој спава свети!

Реци Нову командиру,
Лабу, Тошу перјанику,
и доброме попу Нешу,
лијепоме свештенику,

да је наша Подгорица
и у Зети сва три града,
још с Улцињем и са Баром.
да књажева рука влада.


ВАСОЈЕВИЋКО КОЛО

Сва су зеља више-мање
при струцима од купуса
или штетна, или крива,
ил' предуга, или куса.

Васов траг је једрог здравља,.
лијепијех црта лица
он је стожер Рашкој земљи
и китна јој перјаница

Хеј, Васова крви чиста
слобода те скупо стаде,
од када ти Данилова
рука први барјак даде!

Али твоје просге жртве
када си се прославила.
и кад в'јенац неумрли
на Кому ти сплете вила!

Ах, какве си дивотнике
изгубила на Будимље.
колико си витезова
сахранила на Полимље!

А колико и колико
Руговаца и Плављана.
и лакијех Малисора
и хајдука Гусињана

убиле су пушке твоје
наоколо око тебе! -
Десет пута, чиста крви,
ти освети сама себе!

Лила си се на све стране
ђе је преша књазу била;
Невесиње и до Вучји,
и Пиву си натопила'

Од Ријеке Црнојеве
до Биора и Јавора:
стизала си чак до Скадра
и обала плавог мора.

Миљанов ће мегдан остат'
и Мехмеда Али-паше
да се прича у далеке
нараштаје млађе наше.

На Буковој пољани ће
војводина луча сјати.
док бојеви не прекину
док с јунаком јунак рати...

Хиљаду би витезова
број досега' покојника
погинулих по држави
и око ње убојника.

Све унуке старог Васа
прегаоца огња жива
достојнијех да уз гусле
име им се помењива.

Крви, крви, дивна крви
ти нијеси исцрпљена
тебе и још доста има
ти си бујна и ватрена!

Као сузе рујне зоре
што капају на цвијеће
свијежа си - па се спремај,
још претрпјет' жртве веће

На путу си од похода,
искушења чекају те;
до Јавора и Вардара
заробљени вапају те;

да ћеш само барјактарит',
Данилу си ријеч дала –
а до сад си испунила
што си коме обећала!


МОРАЧКО КОЛО

Над Морачом, ђе ускаче
скок бијели Светигоре.
побожне су Немањића
руке Богу дигле дворе.

То је ћаба Морачана;
ту се купе, Бога моле;
ту вијеће вијећају
душманима да одоле;

Ту се Мина војевода
закле цркви и олтару.
и владици, светом Петру.
црногорском господару

Да он мрске Колашинце
подносити више неће;
за слободу живот, главу
и имање дати све ће.

Уби силног Хасан-бега
иза тога мало дана,
па савардак други пери
Љевишкијех наврх страна.

Сердар Мијат сустопице
сљедова' је војеводу:
укупно су Морачане
подстицали на слободу.

Ракочевић, Меденица,
и Вујисић - братства љута
тргоше се као лавчад
из верига отргнута;

на све стране за војводом
и сердаром кидисаше,
те скрхаше низ Рзачу
силну војску Дели-баше.

Перовићи, Јанковићи,
и крвави Дрљевићи -
да иза њих изостану,
радиј' бише у гроб сићи.

Два пута су Морачани
град Колашин отимали,
а на Петно Брдо чисти
јунаштва су примјер дали:

Гредама су Острошкијем
многе Турке обалили:
свуд около земље наше
јуначки се крвавили.

Дуг је свети – сјећати се
свог племена, дичних глава.
као Маша и Милете.
Радована, Милисава.....

Ах, морачки витезови,
јунаштва вам чистог злата,
свети спомен вазда држ'те
вашег Мине и Мијата!


РОВАЧКО КОЛО

Од седморо Брда, Ровца
кључ бијаху у земане,
кад на земљу чалмоносци
јуришаху с сваке стране.

Невоља нас тад учила
те прах собом начињасмо,
па тим прахом и са гвожђем
нечувени отпор дасмо

Колашинцу и Никшићу
и нападу Скендерије,
свијету што нам војшти
до граница од Србије.

Пак руке смо измучене
и крваве пружавали
преко Спужа Зотовића
за Цетиње прихваћали.

Патили смо муку сваку,
и кунову кору јели;
клик с Платија соколовски
чујао се нама смјели.

Од Вуксана Булатова
колико је Влаховића
погинуло свукудијен,
Драшковића и Реџића

и од других ровачкијех
без разлике породица.
соколовског нашег јата.
пуно људи, пуно злица.


ДРОБЊАЧКО КОЛО

Зенђили је Дробњак био
предмет дугих преотмица:
час гатачких, час пљеваљских
и никшићких изјелица.

Тражио га Селмановић
да га отме у Ченгића,
а често је потпадао
и под кућом Мушовића;

и фочански и требињски
жељаху га капетани.
да њихову ненаситост
наш богати Дробњак храни.

ал' се Дробњак смион нађе
те не дава своје муке
прегну живо да се брани
и крвави мушке руке....

А њедра је отворио
ускоцима с' сваке стране.
да слободу заједннчки
и завичај мили бране.

Од Јавора па до Лоле
и Малинска и до Струга
стекла се је чудна чета
ваљанијех ондје друга.

Тудијен је српски Кавказ,
а Черкези ускоци су;
као они свуд на коње.
а пјешице још хитриј' су.

Није Шамил бољи био
од сердара Лопушине.
ни од Мирка, ни од Саве
нит' им друга од дружине.

А махнити Кршикапа
под Сировац што мудрује,
зар за Босну ишта мари,
ил' Бугарску - стало мује?

Тијем јатом од јунака
Бан је Ноко руковао,
сабљом га је поткрепљива',
а говором наножао


ПИВСКО КОЛО

Пиво, Пиво, што те зову
поточљивом. каловитом,
кад ти с правом заслужујеш
да се зовеш гласовитом?

Јер кад Босна под притиском
освајача силног леже -
пут Ловћена с џевердаром
витез Бајо твој побјеже

да настави, да продужи
Косарића бој Стефана,
да се земља Херцегова
не напушта без мегдана...

Пошто силе надмоћије
у тешки је синџир свеза;
колико си, Пиво, њојзи
дала људии витеза!...

У трзавом сану спава
три вијека или више.
док орлови Данилови
из сана те пробудише.

Мимо друге кадилуке
имала си сто фермана,
и стотину повластица
од Стамбола и султана.

Скочи Вуле, скочи Миро
Јововићи, Бајагићи:.
и властела твоја, Пиво
Гаговићи, Љешевићи,

ка' вукови Вуковићи,
тргнуше се и Тадићи,
главе Сјеку на све стране
и Кулићи и Хаџићи.

А то јато књаз повјери
војеводи свом Сочици,
по хитрини и смјелости
сличном орлу, сивој птици.


ЛУКОВАЧКО КОЛО

Хеј, Луково, племе мало,
а од крви све црвено;
самом злицом и јунаком
књаз-Данилом насељено!

Ка' Удбина спрам Котара
са Никшићем споредова:
Мустај-бега имала си
у Илију Ђуканова;

а Танковић није Осман
бољи од твог Раша био;
нити Талу од Орашца
не би Јован уступио;

Бојичићу Никола би,
па и у Шам да се стану,
без узмака с јатаганом
изишао на мегдану,

а Куну би Хасан-агу,
луковачка љута злица,
с Јасеновог поља малог
савладао Радојица.

Марко, Филип, Лука, Туко -
ђетићи су без узмака;
у Удбину прегалаца
таквих не би ни јунака.

Тај комшилук Оногошту
помрачује славне дане.
те за сунца с њих затвара;
своје куле и дућане.

Прије Никшић на парипу
свуда стиза као соко.
и чете је утјерива.
чак у Ровца, у Дубоко.

Граду, који свих се брда
једног вакта боја' није.
с Лукова му чета плијен
из авлија изгнат' смије.

Луково га намучило.
Дугу му је затварао;
с њим крвави бој Бистрицом
и Требјесом раздвајао.

Хеј Луково ојађело,
колику си крв просуло!
Но у крви на Крсцу си
и ти само утонуло!

Осироће сиротано
без јунака и главара;
на срце си забољело
књаз-Николу господара.

Знак утјехи да ти даде,
и харности он разбира,
па ти сина, књаза Мирка,
ставља за твог командира.

Твоја млада нек Луковчад
очева им стазом пођу,
па ће славом себе покрит',
и својега младог вођу.


ЖУПСКО КОЛО

Књига једна танка стиже
у манастир светог Луке.
написана од владике
светог Петра, свете руке

Жупљанима упућена
прво књига изговара
“Поздрав пуку и благослов
црногорског господара!“

Затим књигом Светитељ их.
на устанак свијех зове
понајприје главаре им -
оне старе витезове;

..Ти, Илија, и кнез Дако.
и ти, оче Аксентија.
да је зулум додијао.
ви видите као и ја" –

„Но, на ноге! Ево згоде.
на Стамбол се Москов креће
све што жели сад ил' икад
цар русијски учињеће"!

и народ се српски диже
по свој жупи Грачаници,
да из града ко изљеже,
не даваше па ни птици.

И устаде народ живо
да се коље на све стране;
не жаљаше свог имања,
нити главе, нити ране.

Но проклети Бонапарте
Русу њежни поход смета,
те топута у Стамболу
козак с коњем не долета.

На муку се народ нађе,
свети Петар понајвише,
па Осману капетану
никшићкоме књигу пише:

„Народ жупски устао је
мном заведен на устанку,
но ка' човек и ка' кућић,
и ка' јунак спрам јунаку,

учини ми да се народ
опет на дом савит' може.
па да мирно на огњиште
по злу свему ватру ложе."

Препоруку владичину
Мушовић је испунио.
и милостив као дотле
са рајом је жупском био.

А кад наста књаз Данило.
два рођака Бојовића:
сердар Шого су два брата.
и два брата Војводића;

одметнуше опет рају,
и наново крв се проли
ил' град Жупи - Жупа граду,
ко ће коме да одоли?

Прегнуће је у Србаља.
Данило их књаз помаже
три им брата отпремио
да их кр'јепе и оснаже.

Жупљани се одржаше,
и сад више раја није,
као прави Црногорац
зна јуначки бој да бије.

На до Вучји сабаља су
понајвише уграбили:
гдје је било стани-пани,
свуда су се намјерили.


ПОЉСКО КОЛО

Да ће устат' Требјешани
светом Петру ријеч даше.
па варницу свијем пољем
од устанка укресаше.

Вук и Мушо и Вукосав.
Озринићи Требјешани.
оружја се дохватише -
Горњопољци Риђањани.

И поље је задимило
од пожара и од праха;
У град Турчин сабио се
од невоље и од страха.

То је било у земану
смијелога српског вође,
када турском царевином
витез дрмну Карађорђе.

Јадноме су Србу снаге
количак је, силне јаке,
али спрама великога
његове су моћи кратке.

Па устанак и тај паде
као многи од Косова;
под Турцима Пољани су
потпанули сви изнова.

Ноћи свакој дан сљедује,
посл'је смрти ускрсење:
иза ропства Поље доби
Црном Гором сједињење.


ШАРАНАЧКО И ЈЕЗЕРСКО КОЛО

Да л' су дуси тајанствени
с развалина Пирлитора
нас Шаранце и Језерце
нав'јестили на злотвора?

Да л' из крила заборава
спомен диже нас Момчила
Није него дух велики
животворног књаз-Данила.

те се Тара и Дурмитор
зачудише нашем маху.
кад држасмо до по Босне
и Србије све у страху

Некрштеног би се меса
још у наше нашло кланце.
а град би се саградио
од костура под Руданце,

којег рука Јосифова
онђе јата наслагаше,
а већ нека колико га
Таре вали заваљаше.

Као Живка, Трипка, Мића,
Бећка, Вука, Димитрије,
и ка' Малог с пода Јанка -
витезова бољих није.

Имена се њина неће
заборавит' док је Таре,
уз гусле ће одјекиват'
од Ловћена па до Шаре.


ПОДГОРИЧКО КОЛО

Десет љета испред пада
дивотнога Цариграда,
китном нашом Подгорицом
цар је Мехмед млад завлада'.

Није митом ни преваром
цар царева у њој сио.
но на сабљу од зетскијех
књажева је задобио.

Ах, да му је сабља могла
сјећ' стијене као људе
колике би Подгорици
уштедио султан труде!

Но остави Гору Црну,
гдје слободе пламен гори,
да у борби очајничкој
вечито се с нама бори.

Куч и Пипер усрта' је
у лијепом нашем граду
и по ноћи и по дневи,
да отимљу, а не - краду.

Марка, Јоша и Михајла,
Драгић, Ђура и Пунише,
око поља и по граду -
браћу нашу пушке бише,

па и наше пушке бију,
те не с реда, но прваке -
као Нишу и Спасоја,
и онакве зор-јунаке.

И Лекић је наш спахија
изгонио хата свога
до Рогама и на Брло.
и Медуна внсокога.

Колико је остригнула
у Глизицу Мартинића
док погибе сабља бритка
кадије нам Бимбезића

А Бећир-бег Османагић
на коњу је укресао.
и на сомић у Фармаке
кули ватру утурао.

Поједнако заштићени
са крилима од судбине,
до удеса што се случи
за нас врхом од Фундине;

а тај удес и још гори
могао је лако бити -
да с' у Црној Гори не зна
и крвнике убраствити.


ЉЕШАНСКО КОЛО

Колико је досад пута
пушчанога огња мрака
притискала над Ситницом
наше село од Фармака!

Колико је Подгорица
насртала и Скадрани
с Малесијом - нека кажу
ка' Љешњанин крај свој брани

Дуж прошлога свега рата
свуда бисмо растезани
од Облуна до Сађавца
Прођоше нам тешки дани

Рвали смо усамљени
и по дневи и по ноћи
а од земље осгављени
и од књаза без помоћи.

Е ма просте наше муке!
Далеко је сад граница:
Спуж и Жабљак сад су наши
и наша је Подгорица.

Еј, да нам је подигнути,
из гробова сто Љешњана
погинулих крај Ситнице,
у сто борба и мегдана –

па да виде што је наше
све од Дрине до Бојане,
сви би живот опростили
и самртне њине ране.

А Радуну бисмо мјесто
на Кокоте начинили,
да сехири нашу Зету
с барјацима ђе смо били!

Љубици му у Љубовић
свјеже ките би убрали,
што с Радуном кулу брани,
кад су Турци ударали.


ЦЕКЛИНСКО КОЛО

Испаде ли китни Цеклин
на врхунцу гласа, славе
рад горе му или поља
ил" Блата му, воде плаве.

ил' с делинства и љепоте
синова му и одива,
ил' чистоће и укуса
оружја му и ношива,

ил' с пазара Иванова.
ил' с богатих риболова –
диже ли се колијевка
цеклинскијех соколова.

Не! - Цеклин се сам уздига
у кратко му лоза јака –
Црној Гори роди смјелих
једанаест пособака.

Гдје Бог хоће, ту је срећа
цеклински се траг умножи,
да отима и разгони
око себе свуд уложи

Силан хоће да притиска,
не да мира - тражи свађе:
и ено га гдје за чете
већ направља мрке лађе!

Свом Крајином па до Скадра
веслом весли, пјену диже;
испод Фраке до Казине
да плијени свуда стиже.

У цијелу Малесију
страх и ужас улива' је;
скадарскога града врата
са оловом залива' је.

Па на бедем од Жабљака
два пута је излазио;
а под село Салковину
Арбанију застидио.

Да се могу од тог паса
цигли десет подигнути;
што је било у Фундини
да покојни могу чути,

би им тада заиграле
изломјеном борбом кости
у гробове од милина.
од весеља и гордости.


ЉУБОТИНСКО КОЛО

Вјера, образ, љубав дома
богатство је наше било;
уз светиње те у муке
овдје нам се јато вило.

Орловском смо тешком глађу
под Осмином гладовали;
да ко шара на комшилук.
нијесмо му никад дали.

А кад крвно коло шкрине
и дни свану за мегдана.:.
заједница љуботинска
Добрљана и Грађана,

држа барјак на високо.
гдје с ужасом самрт влада:
око њега за поштење
и слободу слатко пада.

Загон ће се наш спомињат
за Горицом у Дољане,
док јунаци јунакују
и излјећу на мегдане..

А залијек кроз дим праха,
што врх Хелма закриваше,
гледаху се чудна дјела.
што ствараху чете наше.

На Крсцу се ископасмо,
немаше нас ко носити;
док рањени оздравише,
не могасмо боја бити.

А када се поход смјели
на Јадранско спреми море,
барјаци нам захладише
врх Румије обле горе.

Калаузи већ отолен
врховима изнад Бара
бивали смо ц'јелој војсци
и самога господара;

па свану ли изновице
оружја нам врући дани,
славу с нама дијелиће
Добрљани и Грађани.


ЦРМНИЧКО КОЛО

У час сваки јато нам је
спремно љути бој убити;
једна пушка с Бјеласице
све нас може окупити.

Црмнички је ора' сваки
готов вазда полетјети,
у по ноћи, у по дана.
гдје опасност роду пр'јети.

Сврх строгога Сутормана
до врх врха од Врсуте
прсима смо затварали
од нахије наше путе.

Залуду су од те стране
Бар и Улцињ нападали;
но што више - ноћно, дневно
често смо их затварали.

А на страну од Језера
нек Крњичка Лука збори
како знаде Црмничани
да џиновска чуда твори

Хасан-агу с Муртишаком
и с хиљадом Малисора
једном књазу поведосмо,
да му прођу ипред двора.

Од Бојане до Велеша
кости су нам разметнуте,
да млађему нараштају
обиљеже срећне путе.

Крв пролита на све стране
наша добром уродиће,
ка' вино нас с винограда
духовнијем опојиће

и занијет' и још даље
синове нам и унуке:
књажев барјак црмничке ће
вазда држат' увис руке.


КРАЈИНСКО КОЛО

Ми смо оклоп Скадру били
од цеклинских вукобаша,
да четују до Бојане
сметала их лађа наша.

Врањину смо отималу
с Арбанијом једног маха
и Лесендро освојили
без узмака и без страха.

Селим Голем тјерао је
по Језеру чету сваку:
бранио је сву Крајину
од Радуша до у Враку

У Морачник посјекли смо
од Црмнице љуту змију
са Малишом и са Савом
Лековића ми Андрију

За дебелом Главом чета
Мрђенова уби Сава
ма га плати на то мјесто
Селимова дивна глава.

А кад на Бар и Улциње
црногорског господара
застава се диже славна,
на нас посла свог сердара.

После дуге борбе, јада,
искасмо му услов мира...
“Сваки дома!" — сердар рече
преко Митра, командира.

Крајина је сад књажева,
првобитно стање пада;
бој престаде, а ми с вама
као једна чељад сада".

И од тада црмнички смо
ка' остали племеници -
књазу вјерни као они,
као једне мајке синци.


БАРСКО КОЛО

Давно Бар се наслонио
под Точила од Румије;
какве приче из старина
казивати он умије!

У њему је изникнула
свакојега добра клица,
па је стога повод бива'
непрекидних преотмица.

Раскошнијем преимућством
природа га обдарила
а мама м поднебија,
освајаче намамила

Цезареве легије су
вјеж6але се испод града;
а папини доглавници
у њем сједе чак и сада.

Добро уље, боље вино
у њему је на глас било;
на столове римских цара
и папа се оно пило.

Срби, Турци и Млечићи
грабише се измјенице
око њега, те му често
накрапаше крвљу лице.

На врата му знамења се
често знаци мијењаше;
Срб бијелог свога орла,
Млечић лава свог меташе.

Али све то замијени
наше бљесак полу-луне,
те Бар оста драги камен
султанове сјајне круне.

У њ ми Турци остадосмо
самовољни цари мали;
жа' да коме учинимо,
нијесмо се устезали.

Имали смо сто главара
бијеснијех и силније';
ал' од нашег Селим-бега
у Бар силниј' био није.

Можда гријех наш и његов
небеса ће бит' потреса'.
чим се Крстац једну вече
изненада сав устреса'

од похода Јуначкога
и напада од горштака,
од Књажева храбре војске,
топова јој и пушака!

Мучисмо се за спас града
за шездесет и пет дана.
док му прагом пријеђоше
чете Бошка и Стефана.

Под насипом град нам оста; `
ал' робова није било,
што је од нас преостало
из ватре се извадило.
 
 

УЛЦИЊСКО КОЛО

Од Авлона па до Сења
и од Сења до Млетака,
да уноси страх и ужас,
једраше нам лађа лака.

Нашег смјелог крманоше
држала је рука јака
управљене пут звоника
венедичког светог Марка;

па кад савез учинисмо
с Барбаријом и с Алгиром,
горде Млетке нуђаху нас
с даровима и са миром.

Сва Адрија држала се
као воде једна чаша
с краја у крај искључиво
у подручја само наша.

Колико смо силног блага
и пљенова и робова
искрцали под Улцињем
из нашијех ми бродова!..,

Добитници свуд на море,
ондје смо се веселили.
и на Пристан веслом чоху
млетачку смо дијелили.

Још да није Боке било
и њенијех капетана,
сва источна од Адрије
шћаше бити наша страна.

А гробови црногорски,
по Пињежу ископани,
Улцињу ће свједочити!
как' и гором он се брани

Еј, било је што је било!
А што и још бити може
осим тебе и пророка.
ко ће знати. свети Боже?


ГАРДИНО КОЛО

Гарда је жељна борбе,
старост је скора чека;
да крене у бој врући
то једва гарда чека.

Горска нам мајка ћути,
глас ратни не одл'јеже;
да нас књаз води у бој
што се то већ отеже?

Уска је земља ова,
простора за нас нема;
за шири крај, пак, гарда
нека се наша спрема,

да лавским скоком скаче,
трчећим све кораком,
гдје браћа српска пате,
све јунак за јунаком.

Ућутат' топ, са грудма
покршит' бајонете;
гарда ће смјела срушит
све што је на пут срете.

Слобода, ево, браћо,
онамо у тужни крај,
она ће прва гракнут,
кад стари крене змај.


ПЕРЈАНИЧКО КОЛО

Нека кола сва заврши
перјаничко коло лако!
Орловскоме нашем скоку
нек учини мјесто свако!...

Коло, коло, хватајмо се!
Амо коло, перјаници,
господара - нашег оца,
ми од вазда вјерни синци!

Александра Македонског,
Бонапарта, ил' Цезара.
Кастриота, ил' Душана,
ил' другога којег цара

сјајни двори имаше ли
од нас хитриј' полетара,
ил' момака ватренијех
уз икаква господара.''...

Од нас има сваки дома
за живљење шго му треба,
па ми књаза не дворимо
ради једне коре хљеба,

него за част н за славу
и за име перјаника;
а то име круни днвно
име једног убојника.

Ми смо они што хитамо
реда ђе се ток поквари,
да у име правде, суда,
све нам рука сталамари.

Ми смо они, што наредбе
кроз град зрња разносимо
и што успут скоро вазда
ког душмана покосимо.

Ми смо они, што животе
цијенимо за ситнице
спрам угледа сјајног двора
и с њим наше заједнице.

Ми см' од оног смјелог јата,
у коме се измјенило
ц' јеђ јунаштва и поштења,
што ј' у горе ове било.__